O pisanju knjiga

Knjiga

Kako se čovek uopšte odlučuje na pisanje knjige? Možda se to dešava tek kad, posle mnogo godina čitanja, tu knjigu, još nenapisanu, ne pronađe ni u jednoj knjižari, ni u jednoj biblioteci, a žarko želi da je pročita. Ponekad nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov nije napisao još stotinak svojih divnih priča? Zašto se Hemingvej ubio pre nego što je napisao, možda, najvažniju knjigu, o tome šta mu se dogodilo da najzad potraži taj poslednji izlaz? Neki romani podsećaju na naš sopstveni život. Mnogi junaci veoma liče na nas same. Ali, posle čitanja, na vrhu jezika ipak ostane neizgovorena najvažnija od svih priča – naša sopstvena! Tada sedamo za sto i počinjemo da pišemo, posle bezbroj tomova sabranih dela slavnih mrtvaca, pišemo kao da je to prvi roman na svetu – najvažniji i jedini!  

Pred nama su dugi časovi osamljenosti, dani ćutnje, nepregledna prostranstva bele hartije i svet u magli; predeli koji očekuju da budu uobličeni, ličnosti koje strpljivo čekaju da ih oživimo … Nekada davno izgovorene reči, rasute u vremenu, roje nam se oko lampe. Sedimo i na završetku velike istorijske književnosti, a na početku naše sopstvene – beznačajne, pišemo knjigu koju bismo voleli da imamo u ruci u nekom malom provincijskom gradiću, u vreme predugih kiša i blata na drumu.

Sami smo protiv svih. 

Momo Kapor

Saveti o spisateljskom zanatu

  •  Pišite
  • Stavljajte jednu reč za drugom. Nađite pravu reč i postavite je na njeno mesto.
  • Završite ono što pišete. Ma šta trebalo da uradite kako biste završili rukopis uradite to.
  • Ostavite rukopis da malo odstoji, a onda ga pročitajte pretvarajući se da ga nikada ranije niste videli. Zamolite prijatelje do čijeg mišljenja držite i koji vole takve stvari da pročitaju rukopis.
  • Zapamtite: Kada vam prijatelji kažu kako im nešto deluje pogrešno ili ih ne dotiče gotovo su uvek u pravu. Ali kada vam kažu kako tačno znaju šta ne valja i kako to da popravite onda gotovo uvek greše.
  • Popravljajte rukopis. Zapamtite da, pre ili kasnije, mnogo pre nego što rukopis dovedete do savršenstva moraćete da ga pustite i da počnete da radite na novoj stvari. Dostizanje savršenstva je isto kao i dostizanje horizonta. Nastavite da se krećete.
  • Smejte se sopstvenim šalama.
  • Glavno pravilo pisanja je da ako to radite dovoljno uverljivo i sugestivno onda možete da napišete bilo šta što vam padne na pamet. Ovo pravilo verovatno može da se primeni i na život, ali sigurno važi za pisanje. Zato pišite priču kao da je neophodno da bude napisana. Pišite je iskreno i ispričajte je na vama najbolji mogući način. Nisam siguran da postoje neka druga pravila. Makar ne ona koja su važna.

Nil Gejmen

 

O pisanju i ličnom stilu

Stil je fizionomija našeg uma. On je pouzdaniji ključ karaktera nego što je fizionomija tela. Imitirati stil druge osobe isto je što i nositi masku. Koliko god maska bila dobra, ubrzo će postati dosadna i nepodnošljiva zato što je bez života; i stoga je i najružnije živo lice bolje od nje… 

Nema ničega od čega se pisac treba više čuvati nego uočljivog upinjanja da pokaže više intelekta nego što ga ima, zato što to rađa sumnju kod čitaoca da ga ima vrlo malo, jer čovek uvek, po svojoj prirodi, naglašava ono što uistinu ne poseduje. I zato je nagrada za pisca da ga nazivaju naivnim, jer to znači da se on može prikazati takvim kakav je. Generalno, naivnost je privlačna, dok ono neprirodno svuda odbija. Takođe, uviđamo da svaki pravi mislilac nastoji da izrazi svoje misli čisto, jasno, konačno i koncizno koliko god je to moguće. Zbog toga je jednostavnost uvek bila posmatrana kao znak, ne samo istine, već takođe i genijalnosti. Stil dobija svoju lepotu od misli koje izražava, a kod onih pisaca koji se samo prave da razmišljaju kaže se da su njihove misli dobre zbog njihovog stila. Stil je samo figura misli; pisati nejasnim ili lošim stilom znak je glupih i zbrkanih misli.

Ako neko ima da kaže nešto vredno kazivanja, ne treba to da uvija u pompezne izraze, zapetljane fraze i enigmatične nagoveštaje, već može biti siguran da će izražavajući sebe na jednostavan, jasan i naivan način proizvesti pravi efekat. Onaj ko koristi veštačka sredstva koja su pomenuta pokazuje siromštvo svojih ideja, uma i znanja.
Sva opširnost i isprepletenost besmislenih zapažanja koja nisu vredna čitanja trebala bi biti izbegnuta. Pisac mora štedeti vreme čitaoca, njegovu koncentraciju i pažnju; na ovaj način on navodi čitaoca da veruje kako je ono što mu izlaže vredno čitanja i da će nadoknaditi trud koji je uložen. Bolje je izostaviti nešto dobro nego napisati nešto što nije vredno pominjanja.

Najlepša je ona istina koja je gola, i što je izražavanje jednostavnije to je dublji utisak koji proizvodi; delom je to zbog toga što doživljaj ostaje neometeno zadržan u umu slušaoca bez uplitanja sporednih misli i delom zato što oseća da nije bio potkupljen i prevaren umetnošću retorike, već da je ceo efekat došao od same stvari.
Kao što nemar prema odeći odaje prezir prema društvu u kom se čovek kreće, tako i grub, nemaran i loš stil pokazuje sramno nepoštovanje prema čitaocu, koji onda to pravedno kažnjava time što neće pročitati knjigu.“

Pisac treba da se čuva od toga da koristi nepotrebne retoričke ukrase, beskorisna preuveličavanja i uopšte, kao i u arhitekturi, treba izbegavati suvišne dekoracije – drugim rečima, on mora da teži čistoti stila. Sve što je suvišno imaće štetan efekat. Zakon jednostavnosti i naivnosti važi za sve lepe umetnosti, jer on je kompatibilan sa onim što je najuzvišenije.
Prava ekonomičnost izraza podrazumeva da se govori samo ono što vredi da bude izgovoreno, dok se izbegavaju sva ona rasplinuta objašnjenja stvari koje svako može sam da razume; dakle, podrazumeva jasno razlikovanje onoga što je neophodno od onoga što je izlišno. Na drugoj strani, nikada ne treba žrtvovati jasnoću i ništa od gramatike, da bi se postigla kratkoća.

Onaj ko piše nemarno pokazuje da ne ceni dovoljno svoje misli. Samo iz ubeđenosti u istinitost i važnost naših misli nastaje u nama inspiracija neophodna za neiscrpnu upornost da se pronađe najčistiji, najbolji i najmoćniji izraz za njih; kao što stavljamo svete relikvije i neprocenjiva umetnička dela u srebrne ili zlatne kutije. Iz ovog razloga su stari pisci – čije su misli, izražene njihovim rečima, trajale hiljadama godina i stoga ponele prestižnu titulu klasika – pisali sa potpunom posvećenošću.
Dobri pisci se uvek revnosno trude da prinude svoje čitaoce da tačno misle upravo ono što su mislili oni sami: jer ko ima nešto vredno da saopšti biće mu veoma važno da se to ne izgubi. Stoga dobar stil uglavnom počiva na tome da čovek zaista ima nešto da kaže: jedino, ta sitnica je upravo ono što većini pisaca naših dana nedostaje.

Artur Šopenhauer