O književnosti

Kreativno pisanje je stvaranje književnih dela i zato je važno proučavati književnost. 
Evo šta su o njoj govorili Bogdan Popović i Umberto Eko.

Čoveku je s vremena na vreme potrebna jedna izvesna suma prijatnih uzbuđenja, potrebno mu je malo poezije i idealisanog života. Svakidašnji je život prozaičan, dosadan, pun briga, pun nedelikatnih stvari, pun nepreporučljivih kompromisa. Dođe trenutak kad osećaj zatraži svoje, duša poželi da dane, da poživi malo u vedrijim i svetlijim sferama, u kojima nema senke ni licu naličja; i svakome se čoveku prohte da po otpravljenim suvoparnim dužnostima poleti malo u plavetnilo. On je pun želja, čežnja i žudnja, koje, na žalost, ne mogu da se ispune ni od česti u životu; nije svakome dato da proživi svoj roman, svoj vlastiti roman, na ovoj zemlji, iako je u svakom čoveku želja da ga proživi. Zato, kad ne može da ga nađe u životu, on će ga tražiti na drugi način, u poeziji, u svojim snovima, u fikciji. On se sa svojim neostvarenim željama zanima, miluje ih, neguje ih, i za sve vreme dok se njima bavi u svojoj mašti, koja mu ih ispunjava, one su kao da su i ostvarene, i uživanje je u njima kao da nije uobraženo, — možda još potpunije, svakojako čistije, možda i veće, pošto je moguće da je, kod želja, zadovoljstvo u želji, kad već i onako nije u sitosti. Slavni časovi unutrašnjeg života provode se u takvom duševnom raspoloženju. Kontemplacija, život u mašti, može da otkupi mnoge gorke časove sa kojima je ljudska sudbina često vrlo izdašna. I oni kod kojih takav odmor i odšteta izgledaju najmanje potrebni, kod kojih ni po čemu ne možete poznati da se na svom zauzetom, ili suvom i trezvenom putu zaustavljaju, — ko zna koliko puta i oni žrtvuju uobraženju, mašti, osećanju, i poeziji!...

Ona najbolje zadovoljava čovekovu potrebu za idealisanim i osećajnim životom. Ako su naši vlastiti snovi lepi, ako je lep onaj uobraženi svet koji mi sami stvaramo, mnogo su lepši snovi i većma poetske fikcije onih kojima je od boga dato da ih stvaraju za svoje i naše zadovoljstvo. Njihove su umotvorine nov jedan svet, u kome čovek može da živi zasebnim životom, odvojenim od svakidašnjega, u koji može da se skloni kad mu ovaj postane dosadan ili nedovoljan, u kome može da nađe zadovoljenje sviju svojih želja, utehu za svoje nevolje, savet u sumnji, potporu u mučnoj situaciji, a svakad večito živ izvor zadovoljstva. I to najlakši i najjevtiniji način, jer je knjiga, od svih umetničkih zadovoljstava, najjevtinija i najbliže pri ruci. Ne izlazeći iz svoje sobe, s knjigom u rukama, vi možete putovati po celom svetu i svima dobima, živeti u prošlosti i šetati po najudaljenijim krajevima naše zemlje; možete se poznati, gotovo lično i vrlo prisno, sa najodličnijim ljudima svih vremena, i svih naroda; sedeći mirno, vi možete proći sva uzbuđenja i sva raspoloženja duševna; ne dižući oči s knjige, gledaćete najraznovrsnije prizore i najlepše slike koje se mogu videti. Samo pravi čitač zna kakvo je uživanje živeti tako u društvu sa jednim velikim piscem, za duge časove slušati one pametne i srdačne reči njegove, gledati u mašti šarene i sjajne slike koje on rastire pred vašim očima, boraviti u društvu idealnih ličnosti, koje on stvara po našoj slici ili prilici, ali sa zlatnim pesničkim aureolom oko njihovih idealnih glava, primati onu intimnu, blagu i čistu emociju, s kojom ne znam šta bi se moglo porediti, koja je, kao i ostale umetničke emocije, pored saznavanja, možda najlepše i najviše što na svetu postoji — nepomućeno i visoko uživanje, koje na ceo život baca svoj veliki svetli odblesak i daje odštetu za rđave časove gde njih ima, a uvećava na izredan i uzvišen način zadovoljstvo srećnih egzistencija. Život u tom idealnom svetu je kao, zdrava šetnja po vrhovima visova; čist vazduh se samo diše na tim visinama; srce u njemu brže kuca; oči bolje i dalje vide. Horizont se proširio, pogled na stvari, posmatrane kroz nimb nepomućene emocije, razvedrava se, i čovek, u tim retkim trenucima, izlazi prekaljen, kao okupan u čistom etru, sa jasnijom i višom svešću o sebi i svetu.

Bogdan Popović

 

Međutim, reče neko danas, i književni likovi se izlažu opasnosti da iščeznu, skrenu, postanu nestalni, da izgube onu svoju postojanost koja nam je nalagala da ne poričemo njihovu sudbinu. Ušli smo u zonu hiperteksta, a elektronski hipertekst nam dozvoljava više od putovanja po tekstualnom klupku (bilo ono čitava jedna enciklopedija, ili sabrana Šekspirova dela), pri čemu ne izvlačimo nužno čitavu nit informacije u njemu sadržane, već zalazimo u njega kao igla za pletenje u klupko vune. Zahvaljujući hipertekstu nastala je i jedna vrsta slobodnog inventivnog pisanja. Na internetu možete naći programe pomoću kojih možete kolektivno pisati priču, učestvujući u naracijama kojima je moguće menjati tok, i tako u beskonačnost. A onda, kad to možete učiniti s tekstom koji, zajedno s grupom virtuelnih prijatelja, upravo izmišljate, zašto isto ne biste učinili i s postojećim književnim tekstovima, nabavivši programe zahvaljujući kojima postajete kadri da izmenite velike priče koje su nas opčinjavale, možda i hiljadama godina?

Zamislite samo, nekada ste strasno čitali „Rat i mir“ i pitali se hoće li Nataša konačno da podlegne Anatolovom laskanju, da li će onaj divni knez Andrej stvarno umreti, hoće li Pjer imati hrabrosti da puca u Napoleona, a sada ćete konačno moći da preradite svog Tolstoja, podarite Andreju dug i srećan život, načinite Pjera oslobodiocem Evrope, i to još nije sve; od Eme Bovari, pomirene sa sirotim Šarlom, biće srećna i spokojna majka; i na vama je da odlučite hoće li Crvenkapa da uđe u šumu i u njoj sretne Pinokija, ili će maćeha da je kidnapuje i pod imenom Pepeljuga pretvori u služavku Skarlet O’Hare, ili će u šumi da sretne volšebnika po imenu Vladimir J. Prop, koji će joj dati čarobni prsten, zahvaljujući kome će u korenu thagime svetog banjan-drveta pronaći Alef, tačku odakle se čitav univerzum vidi, dok Anu Karenjinu neće pregaziti voz, jer ruska železnica suženog koloseka za Putinove vlade funkcioniše gore od podmornica, i još se daleko daleko, s one strane Alisinog ogledala, Horhe Luis Borhes stara da „Funes el memorioso“ ne zaboravi da u Vavilonsku biblioteku vrati „Rat i mir“.

Ima li tu nečeg lošeg? Nema, jer je književnost i to već postigla, pre hipertekstova, Malarmeovim projektom „Le Livre“, slasnim leševima nadrealista, milijardama Kenoovih poema, pokretnim knjigama druge avangarde.
Tako je i jam session postao džez. No činjenica da postoji jam session u kojoj se svake večeri menja sudbina neke teme, niti nas obeshrabruje, niti oslobađa od pohađanja koncertnih sala gde će se „Sonata u ha-molu, opus 35“ svake večeri završiti na isti način.

Neko je rekao da je poigravanje s mehanizmima hipertekstova način da se izbegnu dve represivne forme: navodno pokoravanje zbivanjima koje je neko drugi odredio i osuda društvenog jaza između onih koji pišu i onih koji čitaju. Čini mi se da je ovo glupost, ali izvesno je da kreativna igra hipertekstovima, menjanje priče i doprinos stvaranju novih može biti vrlo zabavno, kao dobra školska vežba, novi oblik pisanja, po mnogo čemu nalik na jam session. Biće da je dobro, pa i poučno, nastojanje da se izmene već postojeće priče, baš kao što bi bilo zanimljivo transkribovati Šopena za mandolinu: to bi poslužilo izoštravanju muzičkog talenta i razumevanju zbog čega je „Sonati u ha-molu, opus 35“ konsupstancijalna boja klavirskog zvuka. Vizuelni ukus i istraživanje formi može se poučno podsticati nastojanjem da se stvore kolaži od komadića „Venčanja Bogorodice“, „Gospođica iz Avinjona“ i najnovijeg stripa o Pokemonima. Na kraju krajeva, to su radili i mnogi veliki umetnici.

Međutim, te igre ne mogu zameniti istinsku vaspitnu funkciju književnosti, onu vaspitnu funkciju koja se ne svodi na prenošenje ideja, moralnih, dobrih, rđavih, kakve god da su, ili na stvaranje osećaja za lepo.
Jurij Lotman u „Kulturi i eksploziji“ preuzima od Čehova čuvenu preporuku da ako se na početku neke pripovetke ili drame pokaže puška na zidu, onda pre kraja ta puška mora i da opali. Lotman nam stavlja do znanja da pravi problem i nije u tome hoće li puška stvarno da opali. Upravo zato što ne znamo hoće li pucanja biti, zaplet dobija na težini. Čitati neku priču znači i biti obuzet napetošću, uzbuđenjem. Otkriti da li je puška na kraju i zapucala nema puku vrednost podatka. U pitanju je otkriće da se nešto odigralo, i to zauvek, na jedan određeni način, izvan domašaja čitaočevih želja. Čitalac tu frustraciju mora prihvatiti i preko nje osetiti kako ga podilaze žmarci zbog Sudbine. Kada bi se mogla određivati sudbina likova, to bi izgledalo kao odlazak do pulta neke turističke agencije: „E pa recite, gde biste voleli da vidite kita, na Samoi, ili možda na Aleutskim ostrvima? I recite još, kada? A hoćete li vi da ga ubijete, ili to prepuštate Kvikvegu?“ Istinska lekcija „Mobi Dika“ glasi da kit ide kud on hoće.

 Umberto Eko