Biblioterapija

Čitanje može biti lekovito. Kaže se da knjiga naš najbolji prijatelj, a biblioterapija nas uči kako je čitanje svojevrstan lek za telo i dušu koji se slobodno deli i koji je stalno dostupan.
Pojam biblioterapije, lečenja knjigama, pojavio se pre više od sto godina (1916.) u eseju američkog propovednika Semjuela Krotersa, „Književna klinika”. Kroters u njemu opisuje razgovor sa izmišljenim prijateljem Bagsterom, koji vodi „Bibliopatski institut” u kojem „pacijentima” prepisuje književne lekove za različite duševne boljke.

Čitanje knjiga radi ublažavanja osećanja usamljenosti i potištenosti seže mnogo dalje u prošlost od pojma koji ga označava. Još je grčki istoričar Diodor sa Sicilije zabeležio da je na ulazu u biblioteku egipatskog faraona Ramzesa Drugog stajao natpis „Mesto za isceljenje duše”. Čuveni esejista Mišel de Montenj smatrao je da za usamljenost postoje tri leka – uspostavljanje ljubavne veze, prijateljstva i čitanje knjiga. Pritom je knjigama davao prednost, jer čovek lako može da bude lišen i voljene osobe i prijatelja.
Engleski pisac iz 18. veka Semjuel Džonson kao jedini razlog za pisanje navodio je želju da čitaocima omogući da „više uživaju u životu ili da ga bolje podnose”, a njegov sunarodnik, filozof Džon Stujart Mil zapisao je u autobiografiji da mu je čitanje pesama Vilijama Vordsvorta pomoglo u borbi sa dubokom potištenošću kojoj je bio sklon.

Američko bibliotekarsko društvo 1966. godine je prihvatilo definiciju da je biblioterapija upotreba biranih materijala za čitanje u terapeutske i edukativne svrhe u medicini i psihijatriji. Karolina Šrodes definiše biblioterapiju kao proces dinamičke interakcije između čitaoca i literature koji može biti korišćen na polju psihologije za lični rast i razvoj. Osim što se pokazala uspešnom kod osoba unutar institucija, proširila se i kod zdravih ljudi koji koriste literaturu kao sredstvo ličnog rasta i razvoja.

Biblioterapija se naziva i knjigoterapija. Kroz direktno čitanje vodi do rešavanja ličnih problema. U literaturi se pominje i kao poetska terapija jer predstavlja upotrebu pisane ili govorne reči radi podsticanja lečenja, razvoja ili transformacije ličnosti.

Razlikujemo tri vrste biblioterapije:
1. Institucionalna biblioterapija obuhvata medicinsku i psihijatrijsku upotrebu biblioterapije u ustanovama gde je biblioterapeut deio medicinskoga tima koji koristeći didaktičke materijale u medicinskom okruženju u bolnicama individualno pristupa pojedincima sa zdravstvenim, psihološkim i socijalnim problemima.
2. Klinička biblioterapija se sprovodi nakon institucijskoga lečenja i zasniva se na načelu dobrovoljnog učešća u grupnom radu koji se kombinnuje sa pojedinačnim pristupom i u kom se knjiga prepisuje kao recept. Biblioterapeut odabire odgovarajuća dela (najčešće beletristička) i vodi grupu savetujući se s medicinskim stručnjacima (psiholozima i psihijatrima) u nastojanju da kod pacijenata postignu promenu u postupanju i ponašanju.
3. Razvojna ili obrazovna biblioterapija koristi beletrističku i didaktičku literaturu u radu sa zdravim ljudima. Cilj blioterapeuta je da podstakne razvoj i samoostvarenje pojedinca i sačuva njegovo mentalno zdravlje. Jedna vrsta ove terapije je rad sa decom i odraslima u biubliotekama, kao i časovi književnosti u školama. U školi nastavnici i bibliotekari rade zajedno i upućuju učenike na analizu teksta koji im može pružiti mentalnu i emocionalnu terapiju kroz identifikaciju s likovima i suočavanjem sa problemima ili situacijama koje su slične njihovima. Tako se deci pomaže da izgrade samosvest, samopoštovanje i da postanu samopouzdaniji i srećniji.

Biblioterapija se sprovodi kroz četiri faze.

1. Identifikacija – čitalac se identifikuje sa likovima iz knjige, situacijama u književnom delu i obrascima ponašanja i uočava sličnost i povezanost sa situacijama u knjizi. Ova faza je važna da bi bolje shvatio i prihvatio svoje razmišljanje i ponašanje i da bi ih mogao promeniti.
Čitalac u književnom delu prepoznaje sebe, a terapeut mu pomaže da se identifikuje sa likom koji ima sličan problem i uoči odnose među likovima i motivaciju njihovih postupaka.

2. Projekcija – proces preispitivanja svog sistema vrednosti, ponašanja u određenim životnim situacijama i poređenje sa onim iz knjige.
Temama, problemima i odnosima među likovima priče čitalac pristupa s gledišta zamišljenih likova i tako se smanjuje opasnost da se izloži pred drugim ljudima. Govoreći kroz lik ili o drugom liku on je zaštićen i nema osećanje ogoljenosti koje ga može sprečavati da govori.

3. Katarza – osećanje empatije sa likom iz dela uz osvešćivanje sopstvenih osećanja, tako da osoba doživljava emocionalno pražnjenje i olakšanje.
Pojam katarza, pročišćenje, preuzet je iz Aristotelove „Poetike“ gde se vezuje uz delovanje grčke tragedije. Gledanje tragedije izaziva osećanje samilosti i straha, a potom katarzu koja oslobađanjem emocija smanjuje napetost i smiruje emocije. Lakše prihvatamo i podnosimo svoju sudbinu kad je uporedimo s onima kojima je gore nego nama ili podelimo emocije s likom s kojim smo se poistovetili i tako osetimo olakšanje.

4. Uvid – svest o unutrašnjem ili konfliktu sa drugim ljudima, što je prvi korak ka njegovom rešavanju. Čitalac promišlja o sukobima iz priče drugih i uživljava se u tuđe doživljaje - uvid u tuđe probleme olakšava uvid u lične probleme što može dovesti do njihovog rešavanja.

 

Ciljevi biblioterapije

Biblioterapijom se izazivaju promene u pojedincima i grupama, polazi se od njihovih stvarnih problema i omogućuje njihovo prevladavanje.
Biblioterapija pomaže ljudima da razumeju svoje frustracije, unutrašnje sukobe, motive i potrebe, ukazuje da iste probleme imaju i drugi ljudi, pomaže u sticanju i jačanju samopoštovanja, omogućava zaštićenu proradu neugodnih iskustava bez opasnosti od ličnog izlaganja, oslobađa od straha i osećanja krivice i kroz upoznavanje drugih sudbina (sličnih ili različitih) razvija empatiju – uživljavanje u tuđa osećanja, mogućnost da uđemo u drugu osobu i da se u potpunosti uživimo s onim što misli i oseća. Empatija je osećanje za koji kažu da bi trebalio da bude osnova ponašanja današnjega čoveka koji se ne samo otuđuje od drugih, nego se često boji bilo kakve bliskosti da ne bi bio povređen.

Najvažniji cilj biblioterapije je pružanje uvida i uočavanje problema jer se tako mogu promeniti stavovi i ponašanje. Pod stavom se smatra način na koji osoba razmišlja, oseća i reaguje, a ponašanje obuhvata ono što osoba radi, ono što misli da treba da radi, društvena pravila ponašanja, uobičajene postupke, navike i posedice ponašanja.
Biblioterapija se primenjuje kod zdrave populacije kao preventiva stresnih situacija svakodnevice ili u institucijama u lečenju psiholoških problema kao jedan od oblika kreativne terapije i pomoćno lekovito sredstvo jer čitanje teksta izaziva ugodnost i ima umirujuću ulogu.

Koraci u terapijskoj obradi teksta su:
1. čitanje teksta
2. prepričavanje događaja iz teksta
3. pronalaženje emocionalnih reakcija likova i razgovor o njima
4. pronalaženje relevantnih tema iz ličnog života, navođenje vlastitih primera
5. iznalaženje zaključaka, pouka, pravila.

Osim raspravljanja, nakon čitanja se mogu koristiti i ostale tehnike biblioterapije koje obuhvataju recitovanje, dramske igre, debatu, kreativno pisanje i likovno izražavanje kojima učesnici nastavljaju da prorađuju sadržaje još dublje ulazeći u likove književnih dela i proniču u njihove misli i osjećanja i otkrivaju motivaciju njihovih postupaka.

 

Kreativno pisanje

Zadaci za kreativno pisanje nakon čitanja:
1. prikaz knjige,
2. izrada sinopsisa pročitane knjige iz ugla nekog sporednog lika,
3. izrada dnevnog rasporeda ili plana za lik iz priče s kojim se čitalac identifikuje i uspoređivanje s ličnim dnevnim rasporedom ili vremenskim planom,
4. pianje dnevničkih beleški za lik iz knjige,
5. pisanje pisma koje jedan lik piše drugom,
6. osmišljavanje drugačijeg završetka priče,
7. sastavljanje pisma koje bi lik iz knjige mogao da napiše tražeći savet za svoj problem,
8. pisanje kratkog novinskog članka čija je tema neki krizni događaj iz priče.

Odabir tekstova

Da bi biblioterapeut ostvario cilj mora dobro da poznaje učesnike terapije i da zna njihove potrebe, navike, nivo obrazovanja i način na koji ostvaruju odnose s drugim ljudima, simptome poremećaja. Takođe, važno je da zna i čitalačke navike korisnika da bi uvažio njihove želje i afinitete.
Knjižna građa za terapijski postupak može biti:
1. beletristika
2. stručna literatura - brošure, leksikoni, knjige o zdravoj ishrani, bolestima i njihovim simptomima...
3. literatura za samopomoć - tekstovi o meditaciji, pozitivnom mišljenju, smislu života i životnoj mudrosti.

Najviše se koristi beletristika jer se može upotrebiti i u isceljivanju i u preventivi bez obzira na uzrast. Delovanjem na podsvesno je naročito važna za osnaživanje dece koja su danas izložena većem broju informacija, često neprimerenim njihovim godinama.
Posebno mesto u okviru beletristike zauzimaju poezija i bajke jer se njihova upotreba izdvaja u dva posebna oblika terapije – poezijoterapiju i bajkoterapiju.
Poezijoterapija podrazumijeva pisanje i/ili čitanje poezije čiji ritam deluje magijski na podsvest budeći bolna iskustva koja potom može ublažiti, umiriti i promijeniti.
Bajkoterapija je lečenje čitanjem bajki. Bajke pomažu jer poručuju da zlo uvek biva kažnjeno ma kako se na početku činilo snažnim, a dobro, usprkos svim teškoćama, pobeđuje. Bajka ima srećan kraj, problemi su rešeni, zlo kažnjeno, život i vera u budućnost imaju smisla.
Osim klasične literarne građe u biblioterapiji se koristi i audiovizuelna, kao što su filmovi ili televizijske emisije. Danas se koristi i termin internetska terapija ili veboterapija koja podrazumeva upotrebu resursa sa interneta, na primer knjiga i časopisa u e-formi, filmova i različitih audovizuelnih priloga, diskusionih grupa i sl.
Ovakva terapija je deo tretmana za samopomoć koja podrazumeva da ljudi sami pronalaze odgovarajuće informacije i stiču nova znanja u vezi sa nekom temom ili pomažu jedni drugima kroz razmenu iskustava i rešavanje problema drugih koji se suočavaju s istim ili sličnim iskustvima diskutujući na forumima itd.